Organske osnove i razvoj psihičkog života čoveka

Neuronauka

Neuronauka predstavlja interdisciplinarnu naučnu disciplinu koja proučava nervni sistem, uključujući njegove strukture, funkcije, razvoj, genetiku, biohemiju, fiziologiju i patologiju. Cilj neuronauke je razumevanje kako nervni sistem funkcioniše na svim nivoima - od molekularnog do kognitivnog, i kako ova saznanja mogu biti primenjena u medicini, tehnologiji i svakodnevnom životu.

Organske osnove psihičkog života čoveka

Psihički život čoveka se oslanja na organizam u celini, a posebno na njegovu anatomsko-fiziološku organizaciju. Ključni elementi za psihički život uključuju:

Nervni sistem
Receptori (čulni organi)
Efektori (mišići i žlezde)

Nervni sistem

Nervni sistem je osnovna osnova psihičkih procesa i ima nekoliko ključnih uloga:

Regulisanje rada pojedinih organa i usklađivanje celokupnog rada organizma.
Uspostavljanje veze između organizma i spoljnog sveta.
Obrada, povezivanje i reprodukcija primljenih utisaka.

Nervni sistem se deli na:

Neurone: nervne ćelije koje prenose informacije putem električnih signala. Odrasla osoba ima oko 86 milijardi neurona.
Glija ćelije: pomoćne ćelije koje podržavaju, štite i hrane neurone.

Funkcije neurona

Neuroni se dalje dele prema funkciji:

Senzorne (aferentne) neurone: prenose senzorne informacije iz perifernih delova tela ka centralnom nervnom sistemu (CNS).
Motorne (eferentne) neurone: prenose naredbe iz CNS-a ka efektorima u telu, omogućavajući pokrete.
Interneurone: povezuju neurone unutar CNS-a i omogućavaju komunikaciju između senzornog i motornog sistema.

Struktura neurona

Glavni delovi neurona uključuju:

Nervna ćelija: sadrži jedro i organele.
Dendriti: kratka nervna vlakna koja primaju informacije od drugih neurona.
Akson: duže nervno vlakno koje prenosi nervni impuls od jedne nervne ćelije do dendrita druge ćelije.

Nervi su snopovi nervnih vlakana, a sinapse su mesta prelaska nervnog uzbuđenja između neurona.

Glavni delovi nervnog sistema

Centralni nervni sistem (CNS)

CNS se sastoji od mozga i kičmene moždine. Glavne funkcije:

Mozak: kontrolni centar tela, upravlja emocijama, pokretima i obradom informacija.
Kičmena moždina: povezuje mozak s telom, prenosi motoričke komande i senzor informacije, a takođe koordinira reflekse.

Periferni nervni sistem (PNS)

PNS uključuje nervne ćelije i nerve van CNS-a. Deli se na:

Somatski nervni sistem: kontroliše voljne pokrete i prenosi informacije iz čula ka CNS-u.
Autonomni nervni sistem: reguliše nevoljne funkcije tela i podeljen je na:

Simpatikus: aktivira se u stresnim situacijama.
Parasimpatikus: deluje suprotno simpatikusu, opušta telo.
Enterični nervni sistem: regulira digestivne procese, može funkcionisati nezavisno.

Glavni delovi ljudskog mozga

Mozak se sastoji od više delova, od kojih svaka ima specifične funkcije:

Veliki mozak: glavni deo, odgovoran za mišićne pokrete, emocije, učenje, i razmišljanje.
Mali mozak: kontrolira voljne pokrete i balans, i učestvuje u emocionalnim procesima.
Moždano stablo: povezuje mozak sa kičmennom moždinom i regulira važne funkcije kao što su disanje i krvni pritisak.

Moždana kora ili korteks

Moždana kora je spoljašnji sloj velikog mozga, odgovorna za visoke kognitivne funkcije kao što su mišljenje, donošenje odluka i percepcija čula.

Dele se na levu i desnu hemisferu: leva kontroliše desnu stranu tela i prozore logičkog mišljenja, dok desna upravlja levoj strani i kreativnim aspektima.

Receptori (čulni organi)

Receptori su čulni organi specijalizovani za prijem draži iz spoljnog sveta i iz našeg organizma. Najčešći tipovi uključuju:

Eksteroceptori: čula vida, sluha, mirisa, okusa i dodira.
Proprioceptori: nalazi se u mišićima i zglobovima, pomaže u svesti o položaju tela.
Interoceptori: nalaze se u unutrašnjim organima, komuniciraju o promenama unutrašnjosti tela.

Funkcija receptora

Receptori registruju procese i reaguju na draži, što izaziva nervno uzbuđenje. Ovo uzbuđenje prenose senzorna (aferentna) vlakna do moždane kore, dok motorna (eferentna) vlakna prenose uzbuđenje do efektora.

Efektori (mišići i žlezde)

Efektori su organi putem kojih se ostvaruju pokreti ili promene u telu. Deli se na:

Mišiće: najzastupljenije tkivo u ljudskom organizmu, odgovornim za krajnje efekte pokreta.
Žlezde: organi koji luče hemijske sastojke; dele se na:

Žlezde sa spoljašnjim lučenjem, koje luče supstance u specifične delove tela (npr. pljuvačna žlezda).
Žlezde sa unutrašnjim lučenjem (endokrine žlezde), koje luče hormone direktno u krvotok.

Žlezde sa unutrašnjim lučenjem (endokrine žlezde)

Ključne endokrine žlezde uključuju:

Pituitarna žlezda (hipofiza): luči hormone značajne za rast i funkcije drugih žlezda.
Nadbubrežna žlezda: luči adrenalin, utiče na emocionalno reagovanje.
Štitna žlezda: luči hormone koji utiču na metabolizam i razvoj.
Polne žlezde (gonade): omogućavaju produkciju polnih ćelija i utiču na seksualno ponašanje.

Činioci/faktori razvoja psihičkog života

Filogenetski razvoj ili filogeneza

Određuje nastanak i razvoj čoveka kao vrste, a važni uslovi uključuju:

Rad i formiranje ruke;
Društveni život;
Razvoj govora;
Razvoj psihičkih funkcija.

Ontogenetski razvoj

To je razvoj ponašanja pojedinca, što uključuje:

Nasleđe i sazrevanje: Urođene dispozicije koje određuju hromozomi i geni;
Sredina: Prilagođavanje na prirodnu i društvenu sredinu;
Aktivnost individue: Presudna za razvoj složenih osobina.

Shvatanja o činiocima razvoja

Različita shvatanja obuhvataju:

Nativizam: Nasleđe kao bitan faktor ontogeneze.
Empirizam: Uticaj uslova sredine i iskustva.
Interakcionizam: Kombinacija nasleđa i sredine.
Strukturalizam: Red javljanja neuroloških struktura.
Bihejviorizam: Razvoj kroz sticanje novog ponašanja.